Pukovniku nema ko da piše

Izvor: Wikicitati
Jump to navigation Jump to search
Pukovniku nema ko da piše
Autor
Gabriel García Márquez
Originalni naziv
El coronel no tiene quien le escriba
Datum izdavanja
1961.



  • Liječnik je navratio iza objeda. Pukovnik i žena su pili kafu u kuhinji, kad je on gurnuo ulazna vrata i viknuo:
- Moji su bolesnici pomrli.
Pukovnik ustane i pođe mu u susret.
- Tako je, doktore - potvrdi vodeći ga u dnevnu sobu. — Uvijek sam ja govorio da se vaš sat ravna po strvinarima."
  • "Pukovnik nije čitao naslove. Napregnu se da smiri želudac. - Otkad je uvedena cenzura, novine jedino donose vijesti iz Evrope - reče. - Bit će najbolje da Evropljani dođu k nama, a mi odemo u Evropu. Tako će svi znati što im se dogada kod kuće."
  • "- Svi kažu da smrt ima lik žene - nadoda žena. Bila je krupna, rastom viša od muža, i nad gornjom usnom je imala dlakavu bradavicu. Načinom govora je podsjećala na zujanje ventilatora. - Međutim, je ne bih rekla da je to žena - reče. Zatvorila je ormar i obazrela se da ulovi pukovnikov pogled: — Ja mislim da je to beštija s kopitima.
- Može biti - složi se pukovnik. - Ponekad se događaju najčudnije stvari."
  • "Pijetao se oglasi grlenim kvocanjem koje je doprlo do trijema kao prigušen ljudski govor. - Ponekad mi se čini da će ta živina progovoriti - reče žena. Pukovnik ga nanovo pogleda.
- Taj pijetao vrijedi suha zlata - reče. Stade računati srčući kašu. — Hranit će nas tri godine.
- Obmana se ne jede - reče žena.
- Ne jede se, ali je hranjiva - odgovori pukovnik."
  • "Tog se jutra jedino namučio nastojeći obuti nove cipele. Kad je nakon nekoliko pokušaja uvidio da je svaki napor uzaludan, nazuo je lakirane čizmice. Žena je uočila promjenu.
- Ne budeš li ih nosio, nikad ih nećeš smekšati.
- Te su cipele za paralitičare - pobuni se pukovnik. - Obuća bi se morala prodavati po isteku jednomjesečnog nošenja."
  • "- Nemaš nikakva smisla za trgovanje - reče žena. - Kad čovjek nešto prodaje, mora se ponašati kao da kupuje."
- A što ćemo dotle jesti - zapita i uhvati pukovnika za porubljen izrez majice. Svojski ga prodrma.
- Reci mi, što ćemo jesti.
Moralo je proteći sedamdeset i pet godina- sedamdeset i pet godina života, minutu po minutu - da pukovnik dočeka ovaj trenutak. Oćuti se uzvišenim, jasnim, nepokolebljivim, kad je odvratio:
- Govna.


Djela Gabriela Garcíe Márqueza
Ljubav u doba kolere | O ljubavi i drugim nečistim silama | Pukovniku nema ko da piše | Sjećanje na moje tužne kurve | Sto godina samoće